Sakupljanje i herbarizovanje biljaka
SAKUPLJANJE, PRESOVANJE I SUŠENJE BILJAKA, PRAVLJENJE HERBARIJUMA
Pravljenje herbarijumske zbirke je složen i najčešće dugotrajan posao. Herbarijumska zbirka se sastoji od prepariranih biljaka, sakupljenih na određenom lokalitetu, staništu ili na nekom većem području. Postoje i specijalne zbirke kao što su zbirke listova, cvetova, pupoljaka, plodova, semena itd. Da bi rad na formiranju herbarijuma bio uspešan, neophodne su određene pripreme, oprema i pribor. Pripreme počinju upoznavanjem terena, staništa, područja koja želimo istraživati, tj. detaljnim planovima šta, kad i kako sakupljati. Veoma su važne i adekvatna oprema i pribor. Oprema zavisi od tipa staništa, na primer, stepa, šuma, poplavna livada, vodeni ekosistem, a pribor od biljaka koje se planiraju sakupljati, mahovine, drvenaste biljke, trave, itd. Neophodno je znati kako sakupljati, preparirati, herbarizovati pojedine grupe biljaka, koje individue uzimati na terenu i kako ih pripremiti za presovanje. Od presovanja kasnije zavisi da li je sakupljena i herbarizovana biljka pogodna za determinaciju.
PRIBOR I MATERIJAL ZA SAKUPLJANJE BILJAKA
Lična oprema za terenska istraživanja zavisi od tipa terena i staništa. Najjednostavnija je oprema koja se koristi pri istraživanju kopnenih ekosistema (osim kad su u pitanju klifovi, useci, potkapine, jame, gde se mogu naći neke vrste mahovina i paprati, itd.). To su laka terenska obuća, poluduboke ili duboke patike najbolje gojzerice, koje štite skočni zglob, a što se odeće tiče po pravilu se nose dugačke pantalone (od jakog platna), košulje ili majice sa dugim rukavima, jer štite od parazita, krpelja, komaraca, obada, osa i pčela, a delimično i od zmijskog ujeda. Protiv zmija delotvornije su kožne gamašne. U šumama je preporučljivo nositi i kapu, takođe zbog parazita i zaštite očiju od bodljikavih grana. Na brdsko-planinskim terenima neizostavne su (obuća za planinarenje) planinarska obuća, eventualno užad i kuke. Na teren se nikada ne ide sam!
Posebnu opremu zahtevaju istraživanja vodenih ekosistema, reke, jezera bara i močvara, mora. Zavisno od dubine vode koristi se čamac, (motorni ili na vesla), duboke ili ribolovačke čizme (u izuzetnim slučajevima oprema za ronjenje na dah – ili materijal sakupljaju posebno uvežbani ronioci).
Pored ove osnovne opreme neophodno je imati, bez obzira na tip staništa, kišnu kabanicu od nepromočivog lakog i tankog materijala, rezervni par obuće zbog iznenadne kiše, topografske karte, busolu, uredjaj za GPS (Global Positioning System), Voki-Toki, portabl računar, najosnovnije lekove, pribor za prvu pomoć, serum protiv zmijskog otrova (ako na izabranom terenu žive zmije otrovnice). Neophodno je imati i notes za vođenje terenskog dnevnika, dnevnika sakupljanja i za ispisivanje privremenih etiketa. Za vođenje dnevnika i ispisivanje terenskih etiketa se isključivo koristi grafitna olovka, jer se ne razliva ako se papir ovlaži. Ako se na terenu ostaje više dana potrebno je poneti i pribor za ličnu higijenu. Nezaobilazna je i foto oprema.
Korišćeni pribor, kao i oprema, zavisi od izabranog terena i biljaka koje se sakupljaju. Osnovni i najčešće korišćeni pribor koji odgovara svim tipovima staništa i najrazličitijim grupama biljaka.
- Grube kožne (gradjevinske) rukavice - koriste se za prikupljanje biljaka sa bodljema ili biljaka koje izazivaju razne iritacije na koži.
- Lopatica, sklapajući ašov ili nož za iskopavanje - koristi se vađenje podzemnih delova biljaka, korena, krtole, lukovice, rizoma.
- Džepni nož sa više funkcija (Swiss Army Knife) - upotrebljava se za presecanje biljaka ili nekih organa (lukovica, rizom, glavičasta cvast), za čišćenje biljke pre presovanja (odstranjivanje oštećenih i suvih delova).
- Vinogradarske makaze - koriste se pri sakupljanju drvenastih biljaka. Odsecanje grančica pomoću ovog pribora najmanje oštećuje biljku.
- Čekić i dleto - upotrebljavaju se pri sakpljanju mahovina, jer se one uzimaju sa delom podloge na kojoj rastu (kora drveta, stena). Ovaj pribor se koristi i pri uzimanju kore drveta za dendrološke zbirke.
- Grabulja, trokraka ribolovačka udica, santimetar - ova oprema se koristi pri sakupljanju vodenih biljaka. Grabulja treba da je napravljena od lakog, nerđajućeg materijala, da ima dugačku (oko 2 m) i laku dršku. Ovakvom grabuljom je lako rukovati i lakše je izvući biljku iz mulja sa korenom. Umesto grabulje može da se koristi i ribolovačka trokraka udica, dugačka oko 15 cm, koja se veže na jaki kanap. Ovakvom udicom (posle kratkog vežbanja) lako se gađa željeno, nepristupačno mesto, a može da se baca i mnogo dalje od domašaja grabulje. Santimetar se koristi za merenje dubine vode.
- Plastične kese, papirne kese reazličite veličine - kese se koriste za kratkotrajno držanje ili transport sakupljenog materijala. Krupnije biljke se stavljaju u vreće a sitnije u kese. Ne sme se stavljati previše biljaka u jednu kesu ili vreću. Otvor se zatvara kanapom ili gumicom. U njih se stavlja i privremena etiketa (ceduljica) sa osnovnim podacima: lokalitet, stanište i datum. Dužina držanja sakupljenog materijala u plastičnim kesama zavisi od vremenskih prilika. Ako je vreme veoma toplo, biljke ne smeju biti u vreći duže od nekoliko sati (5-6) jer se “upare” potamne i počinju da trunu. Ako je vreme umereno toplo a sunce nije prejako, biljke mogu ostati u zatvorenom džaku jedan dan, ili da se čuvaju u istom džaku u frižideru najviše do dva dana, do presovanja.
- Lupa, pinceta, anatomska igla - ovaj pribor je neophodan za determinaciju na samom terenu. Kod nekih biljaka određeni karakteri se brzo menjaju, ili neki delovi cveta opadaju, pa ih je neophodno posmatrati neposredno posle branja. Karakteri ovih delova biljaka odmah se posmatraju i zapisuju u terenski dnevnik. Santimetar je takođe važan pribor za određivanje visine onih biljaka koje se, ako nije neophodno, ne sakupljaju cele.
- Terenska sveska - Sveska džepnog formata koja se neće raspasti kada se navlaži i olovka sa vodootpornim mastilom koja piše u svim položajima su preporučljivi detalji. U terenski dnevnik se može pisati i grafitnom olovkom, pošto se ne ispira i ne razmazuje ukoliko se navlaži sveska. Neki daju prednost dvema sveskama – jedna se nosi na teren, a druga ostaje na sigurnom mestu u koju se beleške sa terena prepisuju. Terensku svesku treba uvek nositi. Sveska služi za upisivanje svih neophodnih podataka koji se odnose na stanište i lokalitet (datum, tip staništa, konfiguracija terena, orijentacioni tip zemljišta, ekspozicija, lokalitet, vremenske prilike) ili na sakupljene biljke (masovnost pojedinih vrsta, razvojni stadijum, varijabilnost, boja krunice, prašnika itd.).
- Etikete - privremene etikete (ceduljice od belog papira adhezivne) sa datumom sakupljanja, staništem i lokalitetom stavljamo u vreće sa sakupljenim biljnim materijalom. Na etikete se takođe piše isključivo grafitnom olovkom. Neki autori preporučuju da se prilikom korišćenja etiketa jedna postavlja na papir sa uzorkom, a da kopiju čuva sakupljač.
- Ramovi za presovanje (herbarijumske prese) - ramovi za presovanje po principu se dele na terenske i laboratorijske. Na terenu se presuje u terenskim presama, koje sa prave od debelog kartona, letvi ili tanke, elastične daske, koja je gusto izbušena. Prese ne smeju biti od punog drveta jer sprečavaju isparavanje vlage. Prese se stežu pomuću jakog kanapa ili kaiševa. Veličina ramova za presovanje nije standardna (zavisi od veličine papira koji se koristi za presovanje). Papir ne sme da viri iz ramova.
Prese se mogu praviti i od jake žice u drvenom ili metalnom ramu, ali su manje praktične (zbog svoje težine) za rad na terenu, a stežu se takođe pomoću kanapa ili kaiševa. U laboratoriji umesto stezača mogu se koristiti i tegovi, kamen ili cigla. Postoje i specijalne statične prese od punog, teškog drveta, a stezanje se vrši pomoću metalnih šipki sa navojem i zavrtnjima.
- Kaiševi za presu - par jakih kaiševa od kože sa kukastim kopčama su odlični za terenske potrebe. Međutim, u nedostatku kožnih mogu se koristiti užad ili gurtne. Minimalana dužina kaiša treba da omogući obuhvatanje prese sa biljnim materijalom i vezivanje.
- Papir za presovanje - sakupljene biljke se stavljaju u grube bele ili sive upijač hartije, a između njih se stavlja novinska hartija (jedan ceo dnevni list, npr. Politika, itd., nikako ilustrovani listovi od sjajnog papira, jer ne upijaju vlagu). Upijač papir ne sme biti mekan, jer njegove niti posle presovanja trajno ostaju na biljci. Sušilice (upijači) se mogu izraditi tako što se iseku tabaci odgovarajuće veličine od teškog upijajućeg papira ili herbarske upijajuće hartije. Sušilice se isto tako mogu nabaviti u radnjama sa biološkom opremom. U nedostatku upijača, može se koristiti samo novinska hartija. Papir za presovanje mora biti manjih dimenzija od ramova. Biljke poređane u hartiju, stavljaju se u ramove, a ramovi se stežu.
- Pertle od konca - vodootporne pertle od konca raznih boja su korisne za obeležavanje biljaka koje nisu odmah presovane.
- Fotooprema - floristička, taksonomska, vegetacijska pa i mnoga druga, ne samo botanička istraživanja, danas su već nazamisliva bez fotoaparata, pa čak i videokamere. Ulogu i značaj ovih aparata, verujemo, ne treba posebno objašnjavati.
- Male kutije - male kutije od plastike ili tvrdog kartona su odlične za sakupljanje semena, pojedinih cvetova, lišća, polena, pupoljaka i drugih materijala koji se ne mogu ili ne smeju presovati. One moraju uvek biti pažljivo obeležene kolekcijskim brojevima.
- Kartonske kutije - kartonske kutije su odlične na terenu za skladištenje suvih materijala izvađenih iz prese. Preporučljivo je koristiti insekticid ili sredstvo za suzbijanje insekata ako se materijali skladište na duži vremenski period.
- Insekticidi - kristali ili pahuljice sredstva protiv moljaca (naftalin ili paradihlorobenzen) mogu se koristiti kao suzbijači. Odličan tretman je staviti PDB u papirnom omotu uzorka, zavezati uzorke u svežanj i zatvoriti u plastičnu torbu.
- Mape - autokarte, topografske i geološke mape su često veoma korisne u određivanju lokaliteta nekih vrsta. Detaljne okružne putne mape mogu se nabaviti kod državne putne službe.
- Etaloni boje - nekoliko etalona boje je poželjno za određivanje boje cvetova na terenu. Pr. Karte boja hortikulturnog društva, Nikersonova lepeza boja itd.
- Literatura za determinaciju - svaki istraživač mora da ima minimalnu priručnu literaturu za determinaciju biljaka. To su terenski priručni “ključevi” za determinaciju, razne “flore” pojedinih oblasti. Dodatnu literaturu bi sačinjavale monografije o “flori” pojedinih oblasti, vrstama, rodovima ili nekim drugim taksonomskim kategorijama.
- Herbarske korice - za herbarske korice upotrebiti čvršći i deblji karton. Karton je najbolje obložiti najlonom da bi se zaštitio od vlage. Karton treba da bude nešto veći od 27x40 cm. Kroz kartone se na odgovarajućim mestima provuku remeni od kože, kanapa ili debelog platna, tako da se mogu nositi oko ramena.
- Herbarska hartija za trajno čuvanje osušenih biljaka Neophodan je herbarski polulist od tanjeg kartona ili nekog drugog čvršćeg papira, dimenzija 31,5x47 cm, za koji se lepe ili vezuju definitivno određene i herbarizovane biljke. Takav polulist zajedno sa biljkom ubacue se u herbarske listove od bele novinske hartije, veličine 47x63 cm (presavijene na 31,5x47).
- Herbarske kutije - herbarske kutije za trajno čuvanje herbarijum od debljeg kartona sa poklopcem ili je poklopac na prednjem kraju sa strane. Dimenzije kutija treba da budu nešto veće od herbarskog polulista (n.p.r. 35x50cm), a dubina je ražličita ali ne veća od 20 cm.
Na terenu se biljke sakupljaju cele, zajedno sa podzemnim delovima, korenom, rizomom, krtolom ili lukovicom. Prilikom iskopavanja mora se paziti da se okolne biljke ne oštećuju, naročito ako se radi o biljkama koje grade guste populacije a imaju metamorfozirano podzemno stablo napr. Ornithogalum, Crocus, Ruscus, Corydalis, Arum, Iris, Polygonatum, Paeonia itd. Kod biljaka koje imaju rizom treba paziti da se ne odseče veliki deo rizoma. Oko biljke sa podzemnim metamorfoziranim organima, sa četiri strane zasečemo tlo i vadimo ih zajedno sa zemljom, koju pre stavljanja u kesu pažljivo odstanimo. Biljke sa lukovicom često imaju i sporedne lukovice, koje takođe treba da ostaju na biljci.
Odabrane jedinke za sakupljanje moraju biti zdrave (nezaražene) i neoštećene. Suve listove, prljavštinu i zemlju treba odstraniti, pre nego što ih stavimo u kesu. Nagrižene listove, insekte, gusenice, jajašca insekata i paukova (ako ih primetimo) takođe treba odstraniti. Po visini se sakupljaju srednji primerci (ni najniži ni najviši), koje odaberemo pri pregledu terena. Broj sakupljenih primeraka jedne vrste zavisi od toga šta se istražuje - flora, varijabilnost ili biohemijski sastav. Za floristička istraživanja dovoljno je sa jednog lokaliteta ili staništa sakupiti 3-4 primeraka jedne vrste, za analizu varijabilnosti (taksonomska istraživanja) 15-20 jedinki, dok je za fitohemijsku analizu neophodno sakupiti količinu od koje će se dobiti od nekoliko grama do nekoliko kilograma suve biljne materije. Biljke se bez podzemnih organa (herba) suše u odnosu 6:1, tj. od 6 kg sveže biljke se dobija 1 kg vazdušno suve biljne materije.
Najvažniji delovi biljaka pri determinaciji su cvet i plod. Zato se, pri sakupljanju i presovanju, posebna pažnja posvećuje ovim organima. Važno je izabrati jedinke sa potpno razvijenim, otvorenim cvetovima, a neke karaktere cveta zapisati, npr. boja kruničnih listića i prašnika, njihov oblik ako lako opadaju, položaj čašićnih listića itd. Ako u isto vreme ne nalazimo jedinke sa cvetovima i plodovima sakupljanje se ponavlja u vreme plodonošenja. Sakupljene biljke se stavljaju u vreće. Ne preporučuje se savijanje visokih biljaka pre presovanja, niti držanje previše materijala u jednoj vreći. Dvodome biljke se stavljaju u manje kese i to i muški i ženski primerci.
Više biljke su veoma različite. Obuhvataju mahovine, prečice, rastaviće, paprati, golosemenice i skrivenosemenice. Mogu biti veoma specifične napr. sukulentne, vodene, parazitske, sa bodljama itd. koji zahtevaju poseban postupak i pažnju pri sakupljanju, presovanju i sušenju.
- Terenske beleške - kao što je ranije rečeno svaki sakupljač mora imati terensku svesku. Ona nije samo putni dnevnik. Svakoj vrsti sakupljenoj na datom prostoru i u dato vreme treba dati kolekcijski broj. Najbolji je hronološki sistem počevši od broja jedan. Ne sme se koristiti isti broj za bilo koju drugu kolekciju. Svi duplikati moraju imati isti kolekcijski broj. Mada neke skraćenice mogu biti korisne na terenu one moraju biti u potpunosti zapisane kada formirate stalne etikete iz terenskih beleški. Uzorak bez terenskih podataka (bar lokalitet i datum) ima malu naučnu vrednost. Podaci koje treba upisati treba da sadrže broj sakupljača, tačnu lokaciju, približnu nadmorsku visinu, prirodu staništa (vrstu zemljišta, vlažnost, nagib i svetlosni uslovi biljke) i druge odgovarajuće podatke. Uz odgovarajuću biljku upišite one podatke koji nisu evidentirani na presovanom uzorku: visinu, razgranatost, dubinu korenskog sistema, miris i one osobine koje se mogu izgubiti pri sušenju primer boja cveta. Boja cveta može biti najbolje određena korišćenjem etalona boja. Što su kompletnije terenske beleške to će kompletnija biti etiketa i sadržaće više informacija o uzorku.
PRESOVANJE I SUŠENJE BILJAKA
Po mogućstvu biljke treba determinisati na terenu, jer je u svežem stanju najlakše analizirati cvet, a biljka se najmanje promenila, naročito oblik stabla - okruglo, pljosnato, trostrano (trobrido), četvorostrano (četvorobrido), okriljeno, itd. Ovi karakteri se menjaju u toku presovanja i sušenja, pa ih je neophodno zapisati u terenski dnevnik. Međutim, na terenu nema dovoljno vremena za detaljnu determinaciju, koja se kasnije radi u laboratoriji. Zbog toga je neophodno pravilno presovanje i sušenje.
Biljke se pri presovanju stavljaju u upijač hartiju. Listovi se ispravljaju i raspoređuju tako da se ne prepokrivaju. Ako je to nemoguće zbog veoma gustog raporeda listova, svaki se odvaja pomoću papira ili ih sa jedne strane stabla poskidamo, posebno presujemo i lepimo pored biljke na herbarski list. Dugačke, slabo razgranate biljke savijamo u obliku slova N, M, ili Z, ali mora da se pazi da se stablo potpuno ne prelomi. Ako savijena biljka ne ostaje u željenom položaju, fiksiramo je pomoću urezane kartonske trake. Savijanje se uvek radi između dva čvora stabla. Savijene biljke se lepe tako da koren bude pri donjoj ivici herbarskog lista.
Cvetovi se presuju tako da se vide svi delovi. Jedan cvet treba da bude presovan otvoren (kao da se gleda odozgo) a drugi sa strane i ne smeju biti pokriveni listovima. Preporučljivo je da na biljci budu i pupoljci. Pri presovanju se svaki cvet i svaki pupoljak pokriju posebnim parčićima papira.
Na sakupljenom materijalu važno je imati i plod. Krupne, mekane i sočne plodove nikada ne treba presovati. O njihovom prepariranju biće reči kasnije, kao i o presovanju sočnih plodova manjih dimenzija. Presuju se uglavnom sušni, otvarajći ili neotvarajući plodovi. Pri sakupljanju biljaka treba birati jedinke čiji plodovi još nisu potpuno zreli, jer takvi plodovi najviše sačuvaju svoje karaktere i kasnije se ne otvaraju u herbaru. Preporučljivo je i takve osušene plodove premazati bezbojnim lakom za nokte ili poprskati lakom za kosu, što će sigurno sprečiti njihovo otvaranje.
Ispravljanje, nameštanje biljke za presovanje radi se na upijač hartiji zatim se pokrije drugim listom. Između upijača se stavlja nekoliko slojeva novinske hartije, napr. jedan ceo dnevni list (Politika, itd.). Sledeća biljka se priprema na isti način i slaže se na prethodnu. Prilikom slaganja treba voditi računa da stabla (debeli delovi) biljaka budu naizmenično slagana na levu, odnosno desnu stranu “paketa”. Ovako se dobija ravan, nenakrivljen, kockast “paket”, i nema opasnosti da se pri stezanju prese raspe. Drugi debeli delovi biljaka napr. lisna rozeta, cvast glavočika, štitarica (Asteraceae, Apiaceae) mogu se uzduž raseći, međutim, mora se paziti da se ne raseče i vršni deo stabla na kojem se nalazi cvast, odnosno donji deo stabla koji nosi rozetu. Odstranjeni delovi (deo cvasti ili rozete) presuju se posebno i lepe se na herbarski list pored biljke. Broj zrakova cvasti je kod štitarica, posebno kod nekih rodova, taksonomski karakter.
U presu se stavljaju “paketi” visine 30-50 cm. Cela biljka mora biti u papiru i ne smeju da vire niti koren, niti listovi ili delovi listova. Jako je ružno ako se listovi seku, skraćuju što se može videti u studentskim herbartima. Sveže presovane biljke u početku ne smeju se jako stegnuti ili ramove previše opteriti, jer će se biljke preterano spljoštiti. Početna težina tegova ili sila stezanja treba da je oko 10 kg, za paket debljine oko 30 cm. Prilikom menjanja papira povećavamo i opterećenje i stezanje na 15, 20 i 25 kg. Ramovi sa presovanim biljkama treba da su na promajnom, srednje toplom mestu, u senci.
Prvo menjanje papira se vrši za 24 sata (ili za 12 sati kod vodenih, sukulentnih, sočnih biljaka) od presovanja. Ovaj posao je dosta važan jer se mogu ispraviti propusti prilikom presovanja, ispraviti listove, namestiti cvetove. Menjanje papira se radi pri suvom i sunčanom vremenu. Manje biljke su suve posle 3-4 menjanja a krupnije za 2-3 nedelje. Potpuno suva biljka je kruta, ne savija se i lako se lomi. Vlažni, korišćeni papiri za presovanje suše se na suncu ili u rerni (oko 60oC) i mogu se ponovo koristiti.
Ako se papir ne menja redovno i na vreme, biljke potamne, pocrne, uplesnive se i počinju da trunu. Takav materijal je bezvredan, ne može da se determiniše, niti poslužiti kao zbirka.
Prečice su male biljke visine, (dužine) 10-20 cm, najčešće sa poleglim stablom. Njihovo sakupljanje je jednostavno. Važno je sakupiti što veći deo izdanka sa korenom ili nosačima korena, kao i jedinke sa sporonosnim klasovima.
Rastavići imaju rizom, koji treba pažljivo iskopati. Kod nekih vrsta se razlikuju fertilni i sterilni izdanci i javljaju se u različito vreme (sekcija Vernalia), od kojih se moraju sakupiti oba izdanka. Sterilni izdanak može biti visok preko 1 m. Na fertilnom izdanku važno je imati sporonosni klas, a na sterilnom grane (ako se grana). Za determinaciju rastavića važni su razgranatost izdanka, ohreja (boja, veličina, nazubljenost, oblik zubića, da li tesno ili labavo obuhvataju stablo), veličina centralne šupljine, a kod fertilnog izdanka vrh sporonosnog klasa (sekcija Aestivalia). Neke karaktere ohreje i veličinu centalne šupljine stabla potrebno je zapisati u terenski dnevnik. Od visokih i gusto razgranatih stabala dovoljno je uzimati vršni deo dužine 30-40 cm a od negranatih ceo izdanak.
Kopnene paprati se sakupljaju po opštim pravilima. Neophodno je sakupiti buket listova sa rizomom, (često se i na njemu nalaze taksonomski karakteri). Listovi paprati mogu biti fertilni (sporonosni) ili sterilni, ili jedan isti list vrši i fotosintezu a na naličju ima soruse sa sporangijama (trofosporofili). Listovi u buketu prilikom presovanja moraju biti razdvojeni upijač hartijom. Za deternimaciju paprati veoma su važni sorusi (oblik, veličina, raspored). Zbog toga prilikom lepljenja na herbarski tabak, jedan list mora biti nalepljen sa naličja. Pored sorusa bitni su i oblik, veličina i nazubljenost oboda induzijuma (tankog zaštitinog tkiva iznad sorusa). Induzijum veoma brzo vene, često i opadne (naročito posle presovanja i sušenja), zbog čega ove karaktere treba zapisati u terenski dnevnik.
Vodene paprati se sakupljaju po pravilima sakupljanja vodenih biljka.
Sve ove grupe viših biljaka se presuju i suše po opštim pravilima, a na herbarskim listovima, ako se radi o malim biljkama, mogu biti zaštićeni celofanom.
Kod golosemenica se sakupljaju grančice sa listovima, iglicama, po mugućstvu 3-5 grančica sa jednog stabla, sa različite strane i visine krošnje (kao kod svih drvenastih biljaka) i ženske šišarke. Važno je na terenu zabeležiti boju pupoljka kod četinara, jer je taksonomski karakter, a može da se promeni tokom presovanja i sušenja. Kod efedre se zapisuju karakteri semena, koji se takođe menjaju u herbaru. Semenke ginka se ne presuju. Šišarke četinara se takođe ne presuju, nego se sakupljaju cele, suše se na sobnoj temperaturi i čujvaju u kartonskim kutijama. Važno je neke zrele šišarke (Abies) uvezati da se ne bi raspale. U novije vreme ne preporučuje se uzdužno presecanje šišarke. Manje bobičaste šišarke nekih vrsta iz familije čempresa (Cupresscese), mogu se presovati ili sušiti. Njihov oblik, veličina i boja se zapisuju u terenski dnevnik.
Najveći problem pri presovanju i sušenju četinara je opadanje iglica, što se delimično može sprečiti držanjem grančica u čistom alkoholu oko 20 minuta ili 2-3 sata u vrućoj vodi temperature oko 60oC. Ovako tretirane grane pre presovanja treba osušti, upijač hartijom i držanjem 1-2 sata na sobnoj temperaturi.
Velika većina skrivenosemenica se sakuplja, presuje i suši po opštim pravilima, opisanim ranije. Međutim, one su najbrojnija, najraznovrsnija grupa viših biljaka, široko su rasprostranjene, nastanjuju različita staništa, na koja su se prilagodile habitusom i građom. U nastavku će se prikazati sakupljanje, presovanje i sušenje onih grupa skrivenosemenica koje zahtevaju posebne postupke i pažnju.
- Vodene biljke - najsitnije vodene skrivenosemenice se ne presuju (Lemna, Spirodela), nego se sakupljaju i transportuju u vodi u teglama, a čuvaju se u staklenim posudama u 75% alkoholu ili u 4% rastvoru formalina. Druge plivajuće, a i ukorenjene vodene biljke sakupljaju se cele. Ako mogu da se dohvate rukom, ravnomerno i lagano se vuku da bi se oslobodio korenov sistem ili rizom. Ako iz nekog razloga koren ili rizom nisu dostupni, sakuplja se cvetajuće stablo i listovi, a po mogućstvu i plod. Dubina vode se meri pomoću drške grabulje ili kanapa i tega i zapisuje se u terenski dnevnik. Mekane vodene biljke koje sadrže puno vode presuju se na paus papiru ili na upijač hartiji natopljenim parafinom. Preko biljke se stavlja nekoliko listova upijač hartije i srednjevrućom peglom (oko 60-70oC) blago se ugreje, zameni se upijač i stavlja se u presu. Sa drugih, manje sočnih, vodenih biljaka odstrani se voda (upijanjem, kratkotrajnim držanjem na vazduhu u senci) i presuju se. Visina naslaganog “paketa” kod vodenih biljaka može biti 20-25 cm, a papiri se u početku menjaju svakih 12 sati. Ova grupa biljaka se sakuplja od kraja maja do sredine juna (izuzev nekolko ranoprolećnih vrsta), a njihovi plodovi krajem leta.
- Biljke sa lukovicom, krtolom i debelim rizomom - debeli i sočni delovi biljaka su uvek problematični prilikom presovanja i zahtevaju posebnu pripremu. Lukovice, i krtole se seku na tri dela sa jedne i druge strane od stabla, tako da srednji deo ostane na stablu (Sl. 13.). Dva odsečena dela, koja mogu još da se stanje, sa tunikom (omotačem lukovice) se takođe presuju i lepe se na herbarski list pored biljke. Na presečenim lukovicama nekih biljaka (zbog prisustva lepljivih materija) ostaje deo hartije za presovanje, koji svaki put mora da se odstrani. Manje lukovice, i krtole mogu se presovati cele, ali se moraju držati u čistom alkoholu 3-4 minuta, ili ošuriti kipućom vodom, jer inače proklijaju u herbaru. Od rizoma se pravi uzdužni (iz kojih se vadi srž) i tanki poprečni presek. Na delu uzdužnog preseka mora ostati buket listova. Tanki poprečni presek se lepi pored biljke na herbarski list.
- Sukulentne biljke - za presovanje pripremljenu, sukulentnu biljku preporučljivo je staviti u čist alkohol 3-4 minuta, da ne bi rasla u presi i herbaru. Listove sa naličja potrebno je plitko (preseći samo epidermis), na dva tri mesta žiletom zaseći i tek onda presovati. Pre presovanja mogu se blago ugrejati peglom, na način kako je opisano kod vodenih biljaka. Za efikasnije sušenje može se koristiti silikagel u prahu, stavljen između dva lista upijača, što se može primeniti i kod vodenih biljaka. Vrste koje imaju sitne listove, posle sušenja svaki list se lepi pomoću lepka na herbarski list. Kod ovih biljaka važno je na terenu zapisati oblik lista (valjakst, poluvaljkast, olučast), jer se ovaj karakter gubi posle presovanja, a neophodan je prilikom determinacije.
- Trave, sita, šaševi - među ovim biljkama ima veoma visokih predstavnika (čak više metara), koje se moraju seći ili savijati u obliku slova N, M ili Z. U tom položaju se presuju u lepe na herbarski list. Ako je biljka predugačka, nekoliko isečenih segmenata (iz srednjeg dela stabla), mogu se izbaciti. Prilikom lepljenja treba voditi računa da koren bude prema donjoj ivici herbarskog lista. Determinacija trava, šaševa i sita je prilično teška, pa zato u terenski dnevnik treba upisati neke karaktere cvasti, cveta i jezička (ligule), napr. prisustvo ili odsustvo listića pleve, njihovu dužinu u odnosu na donju plevicu, položaj oske itd, kao i dlakavost oboda rukavca.
- Biljke sa krupnim i sočnim plodovima - krupni i sočni plodovi se ne presuju, nego se od njih prave vlažni preparati u staklenim teglama u 75% alkoholu ili u 4% formalinu. Sitnije sočne plodove potrebno je pre presovanja zaseći na par mesta i presovati ih između više papira, koji se češće menjaju (svakih 12 sati). Prilikom sakupljanja ovakvih plodova važno je na terenu zapisati oblik, boju, veličinu itd. U novije vreme čak i od krupnih sočnih plodova (krastavac, bundeva) prave se suvi preparati. Prave se veoma tanki uzdužni i poprečni preseci, koji se presuju pažljivo u upijač hartiji, koja se menja svakih 2-3 sata, dok se najveća količina vlage ne upije. Ovi preseci se lepe pored biljke na herbarski list.
Krupne grupe plodova mogu se sušiti na zajedničkoj osovini ili u cvetištu. Napr. kod rogoza (Typha) i kozlaca (Arum) plodovi se suše na osovini cvasti u laboratoriji, na sobnoj temperaturi, zatim se premažu bezbojnim lakom za nokte ili se poprskaju lakom za kosu, da se sačuvaju od raspadanja. Kod glavičika (Asteraceae) sakuplja se mlada, još ne sasvim otvorena grupa plodova, koja se presuje zatvorena, a može da se štiti od raspadanja lakom za nokte ili kosu. Kod ovih biljaka potrebno je imati i potpuno razvijene ahenije, jer su važne pri determinaciji, one se skladište u plastične ili kartonske kovertice. Zbog toga se sakupljaju zreli plodovi, ili se karakteri zapisuju u terenski dnevnik: napr. ahenija sa ili bez kljuna, nazubljenost gornjeg dela, broj uzdužnih rebara itd. Potpuno razvijeni plodovi kod glavočika mogu se dobiti i u laboratoriji na sledeći način: odseče se mlada još zatvorena grupa plodova sa cvetištem i delom stabla dužine od 5-6 cm, drži se uspravno na sobnoj temperaturi (na čačkalici ili žici). Usled ravnomernog sušenja, glavica će se postepeno otvoriti, a ahenije neće ispadati iz cvetišta.
- Biljke sa trnovima i bodljama - krupne bodlje pre presovanja neophodno je “omekšati”, malo ih izlomiti i namestiti u jednu ravan, zatim presovati između puno papira ili tanjih dašcica. Ako su bodlje jako krupne i razgranate (Gleditschia) treba ih opisati u terenskom dnevniku, zatim odstraniti.
- Drveće i žbunje - od ovih biljaka se uzima deo grane sa listovima (malo manji od herbarskog papira). Sakupljaju se i grančice sa pupoljcima pre listanja. Na jednom herbarskom listu treba da budu: grančica sa pupoljcima, listovima (list se lepi i sa lica i sa naličja), cvastima ili cvetovima, plodovima, presek drveta (grane, starosti 3-4 godine) i kora. Kao detalj presuje se i deo cvasti. Opšte je pravilo da se kod drvenastih biljaka (kao i kod četinara) uzimaju 3-5 grančica sa različite strane i visine krošnje. Treba uzimati što mlađe grane, ali što diferenciranije listove i što manje parče kore da se drvo ne bi oštetilo.
- Parazitske, poluparazitske biljke i lijane - kod parazitskih, poluparazitskih biljaka, lijana sakuplja se i biljka domaćin i presuju se i suše zajedno. Kod lijana se uzimaju bočne grane da se glavno stablo ne bi oštetilo. Ako domaćina (biljku hraniteljku) ne sakupljamo, naziv te biljke se zapisuje u terenski dnevnik.
Pored opštih herbarijum, mogu da se prave i specijalne zbirke, kao što su zbirke oblika, oboda, rasporeda lista, zbirke cvetova, cvasti, plodova, semena, metamorfoziranih organa, pupoljaka, ontogenetske zbirke itd.
PRAVLJENJE HERBARIJUMA
Osušene, po mogućstvu determinisane, biljke lepe se na herbarski list. Papir za herbarski list treba da bude čvrst (polukarton), da se lako ne savija, da se ne bi izlomila nalepljena biljka. Boja papira može biti bela, svetlosiva ili svetložuta, a površina glatka ili rapava. Za studentske, učeničke i privatne zbirke mogu se koristiti listovi iz bloka za crtanje ili isečeni pak papir svetlte boje. Papir za profesinalne, institucionalne zbirke se seče na veličinu 40x28 cm, 40x25 cm ili 57x31.5 cm. Zadnji format se presavije na polovinu duž duže strane, pri čemu se dobija dupli list, na donji se lepi biljka, a gornji služi kao zaštita. Biljke se lepe na herbarski list pomoću samolepljivih papirnih traka širine 3-5 mm. Selotejp treba izbegavati, jer se vremenom osuši, otpadne sa papira ostavljajući “mastan” providan trag. Lepljenje se vrši preko stabla, nikako preko cveta ili lista. Krupne listove treba (ispod vrha) nalepiti na herbarski list. Odsečeni, skinuti i posebno sušeni delovi se lepe pored biljke. Na jedan list, od krupnih biljaka lepi se jedan primerak, a od sitnih biljaka više primeraka, ali da list ne bude pretrpan. One mogu biti zaštićene celofanom.
Svaki herbarski list mora da ima svoju etiketu sa neophodnim podacima. Lepe se u donji desni ugao i treba da sadrži sledeće, rukom ispisane podatke: familija, narodni naziv biljke, latinski naziv, stanište, lokalitet, datum, sakupljač.
U profesionalnim, institucionalnim zbirkama, herbarima, etikete su obično formata 8x12 cm, a pored gore navedenih podataka može da sadrži i sledeće: naziv flore (Flora Vojvodine, Flore Kopaonika itd.), signaturu, inventarski broj (No.), ime legatora, sakupljača, (Leg.), determinatora, određivača (Det.) i eventualno ime onoga ko je revidirao determinisani materijal (Rev. det.). Preporučljivo je i ove etikete ispunjavati rukom.
Danas, pomoću kompjutera i grafičkih programa mogu se kreirati veoma praktične etikete.
U kartonske kutije se stavlja 40-50 herbarskih listova ili u fascikle vezane platnenom trakom. U kutijama ili fasciklama biljke se mogu slagati u abecednom redu vrsta, po rodovima ili familijama, u filogenetskom redu ili po staništima i lokalitetima.
ODRŽAVANJE HERBARIJUMA
Herbarska zbirka se pregleda dva puta godišnje u proleće i u jesen, da nema nekih štetočina ili da se biljke nisu uplesnile, ili su eventualno vlažne. Ako se ustanovi da su se biljke uplesnile, za zaštitu se koristi fungicid u obliku praha. Ako je i papir zahvaćen plesnima tretira se smešom 96% alkohola i terpentina u odnosu 10:1. Pre tretiranja biljka i papir se očiste pomoću četkice. Posle zaštite, pre vraćanja materijala u zbirku, biljka i papir se suše dan, dva.
Mnogo veću opasnost od plesni čine insekatske štetočine, naročito larve muzejske bube, koje mogu potpno uništiti zbirku. Ove larve su duge 2-3 mm, uvijene su u obliku srpa i imaju retke, duge dlačice. Prepoznatljive su i po sitnom, brašnastom izmetu. Ponekad pojedu i herbarski list. Ako je zaraza mala, kao zaštita može da se koristi petrolej. Biljka se skine sa herbarskog lista, namaže se petrolejom i ostavlja se u upijaču 2-3 dana i tek posle se ponovo lepi na herbarski list. Nedostaci ovog načina zaštite su neprijatan miris, koji dugo ostaje i otisak koji tretirana biljka ostavlja na papiru. Ako je zaraza ili šteta veća, zaštitu mogu da vrše samo stručnjaci u posebnim, hermetičkim “sarkofazima”, u specijalnim prostorijama. Ovako tretirana zbirka mora se provetravati 10-15 dana, pa tek onda može da se koristi ili obrađuje.
